Šargarepa

Šargarepa je dvogodišnja povrtna biljka koja potiče iz porodice štitara (Apiaceae). U porodicu Apiaceae spadaju još i celer, peršun, komorač, mirođija, korijander, paškanat i njima slične biljke. Odlikuje se po specifičnom narandžastom korenu, čija je boja prouzrokovana beta-karotenom koji se u ljudskom organizmu pretvara u vitamin A. Koren se stvara tokom prve godine uzgoja i koristi se za preradu i tržište, dok se u drugoj godini razvijaju i generativni organi, odnosno – cvet, plod i seme.

Razlike u veličini i obliku korena uslovljene su sortom, a u ishrani se najčešće primenjuje koren vretenastog oblika.

Lišće šargarepe je složeno perasto, na cvetonosnom stablu nalaze se beli cvetovi u štitastoj cvasti a za sejanje se koriste jednosemeni plodovi. Neki od mnogobrojnih pozitivnih efekata šargarepe su recimo sprečavanje infekcije očiju i raspiratornih organa, zbog čega se preporučuje da se često konzumira, makar i u malim količinama.

Sadnja šargarepa

Šargarepa se treba uzgajati u redovima,u niskim i poluvisokim tunelima, a takođe se može iskoristiti i zemljište na kome je prethodno uzgajano povrće koje je djubreno stajskim đubrivom poput graška, krompira, kupusa ili paprike. Zbog duge vegetacije nije pogodna za uzgajanje u plastenicima ili staklenicima.

Jedan od zahteva za uspešan uzgoj šargarepe je blago kiselo tlo, pH vrednosti od 5,5 do 6,5. Glinovita zemljišta su nepogodna za uzgoj šargarepe jer mogu da izobliče koren. Idealna su peskovita tla i aluvijalni nanosi uz primenu postupaka navodnjavanja određenom količinom vode. Pre setve neophodna je dobra obrada zemljišta, a kako je korov strogo nepoželjan, moraju se upotrebiti i herbicidi.

Sadnja (setva) šargarepe se može vršiti od početka marta pa do sredine maja, a koji će se period odabrati zavisi od klimatskih uslova i dužine vegetacije sorte. Ako se obavi ranije, prinos će biti veći a sam koren će biti bogatiji kerotinom i šećerom.

Da bi koren šargarepe bio fin i ravan, za sadnju treba koristiti rastresitu gredicu. Zbog toga se zemlji dodaju pesak i stajsko đubrivo po potrebi. Kada se radi o većim količinama, za sejanje se koriste sejalice. Seme se može sejati na dva načina:

• U redove – razmak unutar redova treba biti 5 do 8cm, između redova 30 do 40cm, sa dubinom sadnje od 1 do 1,5cm.
  U dvostruke trake – razmak između traka treba biti 75cm razmaka, sa razmakom od 6cm unutar traka.

Kao što je slučaj i sa ranom sadnjom, da bi imala veći prinos i bogatiji koren, šargarepu je potrebno đubriti. Đubrivo se nanosi pre setve (tokom pripreme tla), ali i naknadno u vidu prihrane. Količina potrebnog đubriva određuje se na osnovu strukure zemljišta i njegovog hemijskog sastava, a načelno se upotrebljava fosfor 300-400 kg/ha, kalijum 200-300 kg/ha I kiseonik od 150 do 200 kg/ha. Kod kiselih tla dodaje se i kreč, čiju količinu određuje kiselost samog zemljišta.

Uzgoj šargarepa

Seme šargarepe će proklijati pri temperaturama od 3 do 5°C, ali tada će faza nicanja biti jako duga. Mlade biljke su nakon nicanja dosta otporne na mraz i mogu podneti temperature i do -5°C, ali ovakvi uslovi mogu dovesti do toga da neke rane sorte pređu u generativnu fazu već tokom prve godine.

Idealna temperatura za uzgoj je oko 18°C, dok će sve temperature preko 30°C negativno uticati na rast i razvoj korena. U klimatskim oblastima sa blagim zimama, sveži koren šargarepe se može vaditi od zime do ranog proleća.
Što se tiče održavanja zasada, zemljište je potrebno rastresati kultivisanjem, zalivati, a kada biljke razviju dva prava lista treba ih prorediti.

Kako šargarepa ima jako dobro razvijen koren, on može snabdevati biljku vodom čak i iz dubljih slojeva zemljišta, ali da bi se osigurao dobar prinos, potrebno je vršiti navodnjavanje za vreme sušnih perioda. Navodnjavanje je naročito važno na samom početku vegetacije, u fazi intenzivnog debljanja korena. Ako nema dovoljno vode, koren može biti nepravilnog oblika, žilav i kratak.

Bolesti i štetočine

Mušice i moljci su štetočine koje često napadaju šargarepu, a jedan od načina da ih suzbijemo jeste da pored šargarepe posadimo luk ili praziluk. Još jedan parazit koji zna da napadne šargarepu jeste mrkvina muva (psila rosae). Mrkvine muve možemo suzbiti nanošenjem čađi ili praha morske trave na zemlju, ili sađenjem aromatičnog bilja poput korijandeta, mirođije ili ruzmarina.

Larva mrkvine muve takođe može naneti mnogo štete, ona pre svega napada koren i buši ga, a on takav postaje podložan inficiranju i truljenju. S obzirom da mrkvina muva jajašca polaže u maju, jedan od načina da se spreči zaraza jeste kasnija setva. Zasadi se još mogu zaštititi i postavljanjem mreže, a u slučaju da neka od biljaka bude zaražena, nju smesta treba izvaditi i uništiti.

Vađenje šargarepa

Šargarepa je načelno zrela i spremna za vađenje kada vrhovi lišća počnu da žute, ali može se vaditi i pre toga. Prva stvar koju treba uraditi pre vađenja je odstranjivanje lišća, a šargarepa se zatim vadi vadilicama. Ako se za vađenje koristi kombajn, lišće se ne treba uklanjati. U oba slučaja, šargarepa se nakon vađenja čisti od zemlje, priprema i skladišti u hladnim prostorijama.
Ako se šargarepa uzgaja u manjim količinama za lične potrebe, vadi se ručno čupanjem korena zajedno s lišćem ili opreznim okopavanjem da se ne bi oštetio koren.

Rana letnja šargarepa se uglavnom koristi dok je sveža, pa samim tim nije ni pogodna za skladištenje. Jesenska se može skladištiti do 6 meseci s horizontalnom i vertikalnom izolacijom, pokriva se tankim slojem zemlje preko koga se stavlja izolator pa još jedan sloj zemlje.

Skladištenje šargarepa

Na kraće periode do 3 meseca može se skladištiti i u podrumima na temperaturi od -5 do 2℃ i vlažnosti vazduha od 90%, dok se u hladnjačama može čuvati od 6 do 8 meseci na temperaturi do 0℃ i vlažnosti vazduha od 97%.

Šargarepa u kuhinji

Svima je dobro poznata činjenica da šargarepa ima ogromnu primenu u kulinarstvu. Sirova šargarepa se uglavnom stavlja u salate ili se jede kao grickalica, a pečena služi kao deo raznih priloga uz meso ili ribu. Može se kuvati na pari ili u vodi i dodati varivima, gulašu, supama, sosevima, temeljcima, složencima, đuveču itd.
Sirova šargarepa se može dodavati u sokove ili smoothie, a u oba slučaja dobićete jako zdrav napitak. Sa svojim slatkim ukusom dobro će poslužiti za pripremu kolača, džemova i raznih poslastica od orašastog voća.

Lekovita svojstva šargarepe

Šargarepa predstavlja obilan izvor hranljivih sastojaka i ima mnogobrojne pozitivne efekte na ljudski organizam, npr. pomaže u smanjenju kilograma, smanjuje nivo holesterola u krvi, umanjuje šanse za dobijanje kancera itd. Kao što je već pomenuto, izrazito je bogata beta karotenom, koji štiti organizam od infekcija i jača imunitet, a u Vašem organizmu se pretvara u vitamin A (dobar je za vid i ima važnu ulogu u rastu i razvoju). Ima jako malo masti i proteina, a bogata je još i vitaminima C, E K i vitaminima iz B grupe. Bogata je i mineralima, pre svega fosforom, kalijumom, manganom i molibdenom, a sadrži i antocijanin i hidroksinamičnu kiselinu. Leči anemiju, bolesti uzrokovane nedostatkom vitamina (poput rahitisa i skorbuta), pomešana s medom pomaže u lečenju upale grla, a sok od šargarepe ima diuretička svojstva.

Preporučuje se osobama koje imaju problem sa dijarejom a novorođenčadima se daje da bi se zaustavilo povraćanje.
Razni proizvodi od šargarepe se još upotrebljavaju i na koži, ublažavaju opekotine i čireve, leče rane, ekceme, gnojna mesta i afte.

Nutritivne vrednosti za dve manje šargarepe (otprilike 100g) su:

• Kalorije: 41
• Voda: 88%
• Proteini: 0,9g
• Ugljeni hidrati: 9,6g
• Šećer: 4,7g
• Vlakna: 2,8g
• Masti: 0,2g

Zanimljivosti

Šargarepa ima nizak sadržaj kalorija, veoma je hranljiva i jako bogata vitaminima i mineralima, zbog čega je gotovo neizostavni deo ne samo naše, već i kuhinja širom sveta.

Prvi put se pominje u istorijskim dokumentima iz stare Grčke, koji datiraju još od pre 2500 godina. Šargarepa se prvobitno primenjivala u medicinske svrhe, a ne kao hrana, i to za lečenje mnogobrojnih bolesti. Tada se najviše koristilo seme šargarepe, dok je kao povrće počela da se uzgaja pre nekih 1000 godina, i to na području Persije (današnji Blisti istok). Šargarepa kakvu danas poznajemo, sa narandžastim korenom, pojavila se kasnije. Prvobitno se uzgajala ona sa ljubičastim korenom.

Danas postoji oko 60 vrsta, a najpoznatije od njih su žuta i narandžasta koje se najviše uzgajaju u Evropi i ljubičasta – jako popularna u Aziji i severnoj Africi.

Pored ovih boja, postoje još i bele i crvene šargarepe.

Još jedna jako zanimljiva činjenica je to da je šargarepa prvo ikada konzervirano povrće.

Foto: katerinavulcova / Pixabay